Прозори{0}отпорни на ватру имају дугу историју употребе. Најраније верзије су направљене од челика, са техничким спецификацијама које су регулисане стандардом ГБ16809-1997, *Стеел Фире-Прозори отпорни на ватру*. Иако су ови стандарди налагали перформансе топлотне изолације, нису захтевали аутоматско затварање крила. Након тога, ГБ16809-1997 је ревидиран и замењен ГБ16809-2008, *Прозори отпорни на ватру{13}}. Овај ажурирани стандард увео је захтеве који се односе на статичку радну температуру елемената осетљивих на топлоту{15}}, поузданост затварања крила, време потребно за аутоматско затварање и методе тестирања оперативних{16}}прозора отпорних на ватру; ове промене су првенствено изазване забринутошћу за безбедност у вези са прозорима који немају могућност аутоматског затварања. Прозори{17}отпорни на ватру су такође постали разноврснији. Они су категорисани према материјалу оквира-укључујући челик, дрво, челик{19}}композит од дрвета и друге материјале-и према степену отпорности на ватру, правећи разлику између изолованих и неизолованих типова. Изоловани прозори отпорни на ватру се даље класификују у класу А, класу Б и класу Ц.
Не постоји прецизна, формална дефиниција за „прозор{0}}отпоран на ватру“ у оквиру система стандардизације моје земље; радије, термин је широко прихваћен индустријски назив за спољашње прозоре који одржавају интегритет пожара.
